15 godina od NATO bombardovanja SRJ

Konflikt na Kosovu je krajem 90-tih godina prošlog veka dobijao sve više na intenzitetu. Desetine hiljada ljudi našlo se u bekstvu. Pošto su svi diplomatski napori za uspostavljanje mira u regionu propali, 24. marta 1999. počinje NATO intervencija u SRJ, bombardovanjem vojnih ciljeva u Srbiji i Crnoj Gori. Tek nakon 11 sedmica, tadašnji predsednik Milošević odlučuje da popusti.

Još polovinom 80-tih na Kosovu počinju protesti protiv pokušaja vlasti u Beogradu da ograniče prava albanske većine. Početkom 90-tih, represija postaje sve učestalija. Ibrahim Rugova, koji je od 1989. vodio politički pokret na Kosovu, obavezuje se na nenasilni otpor protiv politike Slobodana Miloševića, ali bezuspešno.

Na Kosovu se formira oružani pokret otpora. Takozvana Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) započinje težak gerilski rat. Izvodi nasilne napade nad Srbima, ali nad Albancima, koji su sarađivali sa „neprijateljem“. Na terorističke akcije Srbija reaguje odmazdom. Pale se kuće, pljačkaju radnje. Stotine hiljada ljudi našlo se u izbeglištvu.

Rat je postao sve brutalniji. U pokušaju da slome otpor OVK i onima koji su im pružali podršku, srpske snage primenjuju sve oštrije akcije protiv civila. Veliki broj ljudi beži u šume. Hiljade Kosovara je vozovima i albancima prebačeno do granice bez pasoša i dokumenata, koji bi dokazali da dolaze sa Kosova.

SAD, Francuska, Velika Britanija, Rusija i Nemačka, pozivaje strane u sukobu da sednu za sto. U Rambujeu je 1999. godine organizovan susret, na kojem bi bila dogovorena ograničena autonomija za Kosovo. Kosovska strana je navodno bila spreman na kompromis, srpska nije želela da napravi nikakve ustupke. Pregovori propadaju.

24. marta 1999. počinje vojna intervencija NATO saveza. Na metu su se našli brojni „vojni i strateški“ ciljevi, kako bi bilo zaustavljeno nasilje nad Albancima. I Nemačka se priključuje vazdušnim napadima. Operacija „Saveznička sila“ okarakterisana je kao prvi rat NATO alijanse u njenoj 50-godišnjoj istoriji i to bez mandata SB UN. Rusija je oštro usudila ovu vojnu intervenciju.

Pored vazdušnih napada na vojne objekte, NATO izvodi napade na železničke trase i brojne mostove. Tokom 79 dana bombardovanja, NATO je imao 37.000 intervencija. Na teritoriji Srbije palo je 20.000 raketa i bombi. U tim napadima ubijeno je i dosta civila, koju je NATO nazivao „kolateralnom štetom“.

I industrijski objekti bili su na meti NATO saveza. U Pančevu, gradu nedaleko od Beograd, bombe padaju na rafineriju i hemijska postrojenja. Ogromne količine otrovnih supstanci završilo je u naseljenom području, u vazduhu i vodi, dovodeći do ozbiljnih zdrastvenih posledica po stanovništvo. Srbija je optužila NATO za korišćenje osiromašenog uranijama i kasetnih bombi.

Kako bi se stalo na put Miloševićevoj propagandnoj mašineriji, NATO savez spisku meta pridodaje državnu TV, RTS. Iako je srpska vlada navodno pravovremeno bila obaveštena o napadu, odlučuje da tu informaciju zadrži za sebe. U napadu na zgradu RTS-a ubijeno je 16 ljudi.

Na Kosovu je palo dosta NATO bombi, a neke od njih su greškom pogodile izbegličku kolonu. U tom napadu ubijeno je 80 civila. „Kolateralna šteta“ postaje uzrečica NATO saveza, koji je navodno greškom pogodio Ambasadu Kine u Beogradu i tom prilikom usmrtio četvoro ljudi, što je dovelo da diplomatskom sukoba između Pekinga i Vašingtona.

Početkom juna iz Beograda stižu prvi signali da je Slobodan Milošević spreman na dogovor. 19. juna 1999. NATO prekida sa bombardovanjem. Bilans rata: na hiljade mrtvih i 860.000 izbeglica. Privreda u Srbiji bila je potpuno uništena, uključujući i infrastrukturu. Kontrolu nad Kosovom preuzima misija UN.