Život sa dvadeset dolara mesečno
26. decembar 2018.
Širom sveta 627 miliona ljudi živi u siromaštvu od toga 431 milion u Africi. Prema definiciji Svetske banke, granica siromaštva u Africi iznosi 1,90 dolara dnevno, a više od trećine populacije na raspolaganju ima manje od te svote.
Deo rešenja su humanitarna pomoć, obrazovni projekti i poboljšanjem infrastrukture. Ali u sve više zemalja sveta se razmišlja o drugačijem pristupu. Kao moguće rešenje spominje se i bezuslovni osnovni dohodak. U Finskoj je u toku eksperiment s 2.000 učesnika koji dobijaju novac bez obzira da sli nešto rade ili ne. Švajcarci su na referendumu 2016. velikom većinom bili protiv uvođenja osnovnog dohotka. U Africi se taj koncept upravo testira u šest država.
Ideja je da svaki građanin na raspolaganju ima dovoljno novca za osiguravanje egzistencije. Pri tom je svejedno radi li ta osoba i šta čini s novcem koji dobije. Glavni razlog za rastuću popularnost koncepta je „debata o promenama na tržištu rada i preuzimanje poslova od strane mašina“, kaže Luke Martineli, ekonomski stručnjak sa Univerziteta u Batu u Engleskoj.
„Osnovni dohodak bi ljudima pružio sigurnost i dozvolio im da preuzmu rizike i prihvate samostalne ili vremenski ograničene poslove“, kaže Martineli. Tako to zvuči u teoriji. Ali može li funkcionisati u praksi?
Kenijski test
Od početka godine američka humanitarna organizacija GiveDirectly sprovodi eksperiment kako bi testirala efikasnost ideje. „U Africi smo aktivni u Keniji, Ruandi i Ugandi, počeli smo da isplaćujemo novac u Liberiji i sad radimo na proširenju aktivnosti u Kongu i Malaviju“, priča Džo Hjuston, šef financsja GiveDirectly.
Ukupno 100.000 domaćinstava prima bezuslovni osnovni dohodak. U četiri prve zemlje za to je potrebno ukupno 60 miliona dolara. Organizacija testira tri različita modela. Učinak osnovnog dohotka na primaoce se analizira u poređenju sa osobama koje ne primaju novac. Jedna grupa prima oko 20 dolara mesečno u razdoblju od 12 godina. Novac se prebacuje preko aplikacije na telefonu, a može se podići i u gotovini. Druga grupa istu svotu prima ukupno dve godine. A treća grupa prima jednokratno 500 dolara, dakle svotu koja otprilike odgovara dohotku druge grupe.
Trećina stanovnika regiona Sjaja i Bomet žive ispod kenijske granice siromaštva, koju je vlada definisala kao mesečni dohodak po glavi stanovnika od 15 dolara za ruralno stanovništvo, odnosno 28 dolara za žitelje u gradovima. „Oni nemaju viška novca koji bi štedeli ili mogli da ulažu u đubrivo, mehanizaciju i obrazovanje“, napominje Martineli. Taj ekonomista ne veruje da će primaoci osnovnog dohotka postati zavisni od tih para nego da će „ulagati u svoj život i budućnost i nakon toga biti u boljoj situaciji“.
Ulaganje u budućnost
„Zanimljivo je hodati nekim kenijskim selom u kojem svako prima osnovni dohodak“, priča Hjuston. „Ljudi su pronašli hiljade načina da ga investiraju.” Jedna porodica podigla je plastenik, druge su se udružile kako bi preko vikenda platile učitelja za njihovu decu. Neki zajedno štede. Svaki član uplaćuje u zajedničku blagajnu iz koje onda mesečno jedna osoba dobije novac za neku veću investiciju, na primer kupovinu životinja, plaćanje školskih taksi ili popravke stambenog prostora.
I u socijalnim državama poput Velike Britanije, u kojima mnogi ljudi ne mogu da zarade dovoljno za život, bezuslovni dohodak bi mogao da poboljša situaciju, smatra Martineli. Ipak on ne veruje da će se taj koncept primeniti u većim razmerima.
„Skeptičan sam iz političke i finansijske perspektive. Sprovođenje košta puno novca koji se može iskoristiti i na druge načine.“ Kanadska vlada je u avgustu obustavila eksperiment oko bezuslovnog dohotka ocenjujući da je „preskup i neodrživ“.
Da li se to isplati?
GiveDirectly afrički projekat finansira preko donacija privatnih osoba i organizacija kao što je Fond za otvoreno društvo. „Mnogo novca moramo da prikupimo“, priznaje Hjuston, „i onda se naravno postavlja pitanje da li je to vredno svega toga.“
Hjuston argumentuje uz pomoć troškova razvojne pomoći. Sudeći po navodima Organizacije za ekonomsku suradnju i razvoj (OECD), za razvojnu pomoć je prošle godine širom planete potrošeno gotovo 150 milijardi dolara. Donacije za humanitarne svrhe u 2018. su, samo u SAD, iznosile više od 400 milijardi dolara.
U poređenju sa tim svotama, relativno malo novca bi bilo potrebno za isplatu pomoći u širim razmerama, kako niko na Zemlji ne bi morao da živi u siromaštvu – za to bi po Hjustonu bilo potrebno 80 milijardi dolara godišnje.
Generalno se u priči oko bezuslovnog dohotka moraju odvagati troškovi i korist, smatra Hjuston. Korišćenje novca za poroke poput alkohola, ni Martineli ni Hjuston ne smatraju kritičnim, „ali argument da siromašni ljudi ne smeju sami da odluče na šta troše novac je opasan“, naglašava Martineli. On se više boji da bi dodatni novac ljude mogao da navede na ideju da uopšte više ne rade.
Još nema brojki o stvarnom učinku projekta u Keniji. Jedan pilot-projekt u Namibiji je dao obećavajuće rezultate između 2007. i 2009. Po navodima Basic Income Grant Coalition u području koje se testiralo zahvaljujući dohotku je 90 odsto više dece išlo u školu, pothranjenost dece je opala s 42 u na 10 odsto u studenom. Hoće li test funkcionirati isto tako dobro i u Keniji, pokazaće se 2019. nakon analize prvih podataka.