Šta stoji iza kineskog „nemešanja“ u Africi?
4. septembar 2018.
DW: Do koje mere tvrdnja da kineski investitori ne postavljaju političke uslove u Africi odgovara stvarnom stanju stvari?
Helmut Aše: To je tačno da Kina, osim pitanja nepriznavanja Tajvana, koje je postalo marginalno, ne postavlja eksplicitne političke uslove. To je svojevrsna „politika nenapadanja“ koja, međutim, u konkretnim slučajevima zaista može da se pretvori u politiku napada. Tako je nedavno u Zimbabveu svrgnut diktator Mugabe, a novi predsednik Mnangagva nikada nije mogao verodostojno osporiti da je prethodno dobio saglasnost Kine. Svako zna da vladajuća partija ZANU-PF decenijama dobija ogromnu pomoć Kine. To doduše nisu politička uslovljavanja, ali je politički uticaj.
Zašto Kina onda naglašava da saradnja nije skopčana sa političkim uslovima?
Smatram da to ima veze sa činjenicom da programatsko nemešanje ex negativno u stvari predstavlja politički uticaj. Navešću vam najvažniji primer kao što je situacija sa ljudskim pravima, koja je u mnogim afričkim zemljama kritična. Padne zemlje, i upravo Evropska unija i Nemačka se u toj oblasti mešaju pa kažu: Ne može tako, naša pomoć u razvoju je povezana sa situacijom u oblasti ljudskih prava i ako se tu situacija ne popravi zaustavićemo svu našu pomoć u razvoju osim nužne humanitarne pomoći. Ta politika je ispravna, ali ona se zbog migracionih problema ne sprovodi tako konsekventno, recimo prema zemljama kao što je Sudan. Ta politika se pozitivno razlikuje od kineske, kineska vlada pokušava da tome suprotstavi sopstvenu poziciju.
Da li ta pozicija sadrži više od nemešanja?
Da. To je kritika evropske saradnje u razvoju, i jasno je sa kakvom intonacijom: Indirektno se kritikuje „neokolonijalizam“ koji Amerikanci i Evropljani u kombinaciji sa svojom pomoći u razvoju i dalje praktikuju. Postoji svakako ta neokolonijalistička crta. Ali kako sam već objasnio na primeru ljudskih prava, uticaj Evrope ima i sasvim pozitivne aspekte. To diferenciranje uopšte ne vidimo u kineskoj politici. Kineska vlada se nikada nije istakla kao kritičar povreda ljudskih prava.
Da li onda treba kritikovati ukupnu kinesku politiku nemešanja?
Moraju se razlikovati dva kompleksa. Jedan sam upravo spomenuo. Drugi je ukupan kompleks demokratije, slobodnih izbora i slobode medija. Tu direktno imamo uticaj i to će biti deo partnerskog ugovora između Evropske unije i afričkih zemalja. Vršimo uticaj kada kažemo da podržavamo višepartijski sistem, smenjivost vlasti na osnovu slobodnih izbora itd. To u nekim afričkim zemljama kao što su Senegal i Gana odlično funkcioniše. Problem je – a tu kineski način saradnje ima svoj poen – da upravo te zemlje nisu sa najmanjom korupcijom u Africi i nisu najpredanije posvećene ekonomskom razvoju. To više čine autoritarne zemlje u razvoju kao što su Etiopija i Ruanda. One imaju ogromne demokratske deficite, ali kao i sama Kina imaju efikasnu politiku razvoja.
Zašto su ti politički aspekti uopšte važni za pomoć u razvoju. Mogu li predstavljati smetnju?
Mi imamo svest o tome da je čitav niz institucija, kao što je nezavisno pravosuđe, esencijalan za uspeh pomoći u razvoju. Naravno, može se diskutovati o tome, ša se po kojem redosledu mora desiti. Drugim rečima, da li je suštinski neophodno da zemlje u relativno ranoj fazi svog razvoja imaju višepartijski sistem i redovnu smenu vlasti, kao što je slučaj sa Ganom, Nigerijom ili Zimbabveom, zemljama koje inače zaostaju u drugim oblastima razvoja.
Kakva je kineska saradnja u razvoju u poređenju sa zapadnom i nemačkom?
Po brzini, dometu, obimu izgradnje infrastrukture, kao što je izgradnja železnice, telekomunikacija i puteva kineska saradnja u razvoju je zasenila zapadnu. To je i zbog tzv. paketa – više kineskih firmi odradi jedan veliki projekat. Naša banka koja kreditira pomoć u razvoju, Kreitni zavod za ponovnu izgradnju, potpuno je bez fantazije, Kina je puno bolja. Postoji i drugo područje u kojem je kineska saradnja u razvoju mnogo delotvornija od zapadne ili nemačke. To je oblast prerađivačke industrije za koju otkrivamo da je u Africi svim snagama moramo podržati, kako bi se ta oblast učinila atraktivnijom za nemačke investicije. Kina je tu nekoliko decenija ispred nas.
Mora li se onda Nemačka manje brinuti o politici a više o poslovnosti?
Ne, ne plediram za guranje opravdanih političkih zahteva u zapećak, naprotiv. Nije prihvatljivo da se sada režimi poput onog u Sudanu ili Eritreji bolje vrednuju na osnovu migracione krize i „boljeg migracionog menadžmenta“. Ali od Kine možemo da naučimo kako se prave atraktivni paketi pomoći u oblasti investicionog i izvoznog podsticanja, kako se spajaju poslovni partneri koji se uz poreske olakšice angažuju u Africi. Sve to naposletku služi stvaranju radnih mesta. Svako zna da se uzroci bega mogu makar donekle otkloniti kada ključni pojam postanu radna mesta. Tako i nemački investitori moraju dobiti mnogo veću podršku i podsticaje ako u afričkim zemljama otvaraju radna mesta u branšama koje imaju budućnost.
Prof. dr Helmut Aše bio je 1986. ekonomski savetnik nemačke Vlade u Africi. Profesor je na univerzitetima u Lajpcigu i Majncu kao i osnivač i direktor Nemačkog evaluacionog instituta za saradnju u razvoju.