Šta sa depresivnima, u prevremenu penziju?

Psihička oboljenja su u međuvremenu u Nemačkoj postala druga po ozbiljnosti, odmah iza bolesti kičme i mišića. Posledice su dugoročne, a osećaju ih ne samo oboleli već i poslodavci. „Tokom 2012. godine su zaposleni, koji pate psihičkih oboljenja, sa radnog mesta odsustvovalo u proseku 34 dana“, kaže predsednik nemačke Savezne komore psihoterapeuta Rajner Rihter. Najnovija studija pokazuje da je sve veći broj onih koji zbog psihičkih oboljenja moraju u prevremenu u penziju. Iste godine njihov broj iznosio je oko 75.000, što je 42 odsto od ukupnog broja onih koji su otišli u penziju. Drugim rečima, čak svaka druga osoba koja je prevremeno otišla u penziju, to je učinila na zbog psihičkih oboljenja ili poremećaja. Od 2001. mnogo toga se promenilo. Pre svega se povećao broj obolelih od depresije (za čak 96 odsto), od raznih poremećaja ponašanja i ličnosti (za 74 odsto) kao i od raznih zavisničkih oboljenja (za 49 odsto).

Manjak terapijskih mesta i duga lista čekanja

Ove brojke su prema mišljenju profesora Rihtera alarmantne. „Čini se premalo kako bismo sprečili prevremeni odlazak u penziju zbog psihičkih oboljenja. Psihički bolesne osobe u Nemačkoj čekaju i do tri meseca na prvi termin kod nekog psihoterapeuta. To je previše vremena. Mnogi odustaju pre vremena i nikada ni ne odu na terapiju“, kaže ovaj stručnjak. Prema procenama Savezne komore psihoterapeuta, u Nemačkoj je tek jedna trećina psihički bolesnih ljudi krenula na terapiju. „A problemi koji se ne leče postaju hronični, što je najčešći razlog za prevremeni odlazak u penziju “, objašnjava Rihter.

Pre svega je neophodno ojačati mrežu savetovališta, koja bi trebalo da postoje i u samim preduzećima. Jer preventivno delovanje je najvažnije. Ukoliko se na vreme prepoznaju opasnosti od oboljevanja, trebalo bi razmisliti o poboljšanju uslova rada. Ništa manje bitno je i olakšati pristup stručnim službama, prevashodno u dobijanju termina u ambulantama.

Podnošenje zahteva sa fatalnim posledicama

Drugi dodatni veliki problem je nedostatak saradnje bolnica i rehabilitacionih ustanova, kao i između zdravstvenih i penzionih osiguranja. Rihter navodi kako se vrlo često događa da zbog manjka ili jednostavno loše koordinacije i saradnje između ovih ustanova, pacijenti na rehabilitaciju moraju da čekaju i do šest sedmica – što je za psihički obolele jednostavno predugo. „Ne čini se dovoljno kako bi se pomoglo pacijentima, odnosno, osiguranicima da ozdrave i ponovno postanu radno sposobni“, naglašava Rihter.

Naprotiv, zdravstvena osiguranja u Nemačkoj uveliko profitiraju od prevremenog odlaska u penziju svojih osiguranika. Primera radi, zdravstvena osiguranja od psihički obolelih osoba sa ograničenom radnom sposobnošću, mogu da zatraže da podnesu zahtev za boravak u nekoj ustanovi za rehabilitaciju. Ono što mnogi ne znaju jeste da se taj zahtev, ukoliko bude odbijen (zbog slabih izgleda za uspešan ishod terapije), po automatizmu pretvara u zahtev za prevremeni odlazak u penziju.

Zdravstvena osiguranja time profitiraju jer za dotične više ne moraju da plaćaju naknadu ličnog dohotka za vreme bolovanja, budući da tada one za osiguranike više nisu nadležne, već penziona osiguranja. „Važno je ljude pravovremeno informisati o svim posledicama, a to znači da bi trebalo insistirati i na pristanku obolelih za odlazak u prevremenu penziju“, navodi Rihter.

Prema navodima Savezne komore psihoterapeuta, ove penzije nisu nimalo atraktivne. Osobe koje na ovaj način odlaze u penziju imaju u proseku oko 49 godina, a primanja na koja mogu da računju ne prelaze 600 evra mesečno. Time nastaje novi problem, jer tako male penzije građane guraju u siromaštvo, što dodatno uvećava rizik od pogoršanja zdravstvenog stanja obolelih.

Autor: Željka Telišman / jl
Redakcija: Jakov Leon