„To nije bio samo gest potčinjavanja srpskog predsednika, to je najava kopernikanskog obrta u srpskoj spoljnoj. Kandidat za pristup EU se okreće od Evrope ka njenom geopolitičkom konkurentu Kini.“ Tako je nedavno pisao ugledni nemački „Cajt“.
Komentar u listu odnosi se na nastup predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je na početku epidemije korona-virusom u njegovoj zemlji rekao da Srbiji u ovom trenutku može da pomogne samo Kina.
„Veliko hvala predsedniku Siju Đinpingu, veliko hvala Komunističkoj partiji Kine, narodu Kine“, rekao je Vučić dok je na pisti beogradskog aerodroma, zajedno sa kineskom ambasadorkom u Srbiji Čen Bo, dočekivao avion s lekarima i medicinskom opremom iz Kine.
-pročitajte još: Korona-virus: maske iz Pekinga, novac iz Brisela
Ko je prvi zvao Erdogana?
Nekako u isto vreme, u Bosni i Hercegovini su se s kineskim ambasadorom u toj zemlji slikali, kako u Banjaluci srpski član Predsedništva Milorad Dodik, tako i u Sarajevu ministar za bezbednost, Bošnjak Fahrudin Radončić. A iz Mostara je s njim telefonski razgovarao Dragan Čović, predsednik HDZ BiH. Poruka glasi: Kina će pomoći BiH u borbi protiv širenja korona-virusa.
U isto vreme su se Dodik i Bakir Izetbegović, kopredsednik Doma naroda Parlamentarne skupštine BiH i predsednik najjače bošnjačke stranke SDA, doslovno utrkivali u tome ko će pre da saopšti javnosti da je razgovarao s turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom. Povod: molba za pomoć Turske Bosni i Hercegovini. A Erdoganov odgovor je bio: Turska će pomoći BiH.
Ubrzo nakon toga, iz Dodikovog kabineta saopšteno je da je razgovarao i sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovim. Povod isti, poruka ista: I Moskva će da pomogne.
Drastična odluka EU
Gledano iz ugla novinara „Cajta“, a i nekih drugih novinara u Zapadnoj Europi, „kopernikanski obrt“ nije načinio samo Vučić, već i Dodik (za njega bi još možda i moglo da se kaže da prati odluke svog beogradskog prijatelja), kao i bošnjački političari u Sarajevu i hrvatski u Mostaru.
No pre „kopernikanskog obrta“ i pre slikanja s kineskim amabsadorima, zahvalnost „bratu Siju Đinpingu“ (tako je kineskog predsjednika u znak zahvalnosti za pomoć nazvao Aleksandar Vučić), telefoniranja s Erdoganom i Lavrovim, zemlje Zapadnog Balkana suočile su se s drastičnom odlukom Evropske unije (u vreme ove krize sve odluke su manje-više drastične, pa su i mišljenja o njima očigledno drastična) o ograničavanju izvoza medicinske opreme van Unije. Prethodno su tu odluku na nacionalom nivou donele Nemačka i Francuska.
Odluka je imala i ima direktne posledice po zemlje Zapadnog Balkana u kojima je reakcija bila od Vučićevog „evropska solidarnost ne postoji“, preko Dodikovog da ne skrivanja razočarenja ponašanjem EU prema kompletnom regionu, do Džaferovićevog (predsedavajući Predsedništva BiH Šefik Džaferović) odmerenog i diplomatskog: „Odluka EU nam, naravno, ne ide u prilog“. Ili pak sledećeg: „Imamo novca za kupovinu medicinske opreme na svetskom tržištu“, kako je za DW rekao Džaferović. Drugim rečima: Ne tražimo pomoć, tražimo da kupimo, ali i s tim imamo problem.
Otrežnjenje nakon nesnalaženja
Šta je dakle preostalo zemljama Zapadnog Balkana u borbi protiv krize? Isto što i Italiji. Ili isto što i čoveku u nevolji koji prihvata pomoć od onoga ko je u datom trenutku spreman da je da. I on u trenutku nužde ne razmišlja da li je pomoć plod pukog altruizma ili će jednog dana morati da vrati učinjenu mu uslugu.
Nakon prvobitne drastične odluke EU, potom nakon žestokih reakcija razočarenja u „trećim zemljama“, a onda i nakon očigledne spremnosti „Kine i kompanije“ da pomognu zemljama Zapadnog Balkana, usledila je otrežnjujuća reakcija Brisela i najava slanja višemilionske finansijske pomoći, razmatranja kako po ubrzanoj proceduri promeniti regulative Fonda solidarnosti EU, itd.
Od prvog utiska do propagande
Za sticanje prvog utiska potrebno je sedam sekundi, kaže jedno od pravila komunikologije i teorije o odnosima s javnošću. Sve nakon toga je selekcija informacija na osnovu prvog utiska.
Sigurno da je formianju utiska kako je EU ostavila zemlje Zapadnog Balkana na cedilu doprinela i fantastična PR-kampanja koja je pratila najave i pružanje pomoći s Istoka. Tu se prenos uživo sletanja prvog aviona s kineskom pomoću u Beograd, uz obraćanje predsednika Srbije i kineske ambasadorke direktno sa piste ubraja u školske primere PR ili, ako želite drastično, propagande.
No gledano iz toga ugla i svi sadašnji pokušaji EU, nakon prvobitnog nesnalaženja, mogli bi da se posmatraju kao puko poliranje imidža ili kao PR... Jer, ako su „Kina i kompanija“ iskoristili i koriste pružanje pomoći za poboljšanje sopstvenog imidža ili novo geostrateško pozicioniranje – kako se to ovih dana predstavlja u nekim medijima u Zapadnoj Europi – isto to se sada može reći i za pokušaje EU. A to je da i Unija sada i PR-om želi da popravi utisak da nije solidarna. A to je utisak koji je ona sama stvorila. I za koji je sama odgovorna.
Šta bi bilo da je Kina i sama na vrhuncu krize?
Tako sada svi drugi aspekti vezani za pružanje pomoći i nabavku medicinske opreme u ovoj globalnoj krizi padaju u drugi plan. Jedan od njih je i to da li bi Kina (koja je upravo ovih dana proglasila kraj epidemije) bila spremna da pošalje pomoć drugim zemaljama u jeku epidemije u okviru sopstvenih granica? To je pitanje na koje ne možemo da znamo odgovor.
Drugi aspekt je strah i nesnalaženje. Strah od onoga što dolazi, koji je očigledno paralisao i EU i većinu evropskih država. (Pažljivi promatrači će se sada zapitati zašto nije paralisao malu Albaniju koja u očekivanju vrhunca epidemije u svojoj zemlji ipak šalje lekare u Italiju.)
Treći aspekt je generalni problemi u (ne)funkcionisanju institucija EU i generalno nesnalaženje kada je reč o gorućim problemima (pogledati pod migrantska kriza).
I tu je naravno čitav niz drugih aspekata, među kojima je svakako i taj da je i Kina tokom najogorčenije borbe protiv epidemije dobijala pomoć i iz EU – i pojedinačno od evropskih zemalja, ali čak i od malih zemalja poput Srbije i BiH, o čemu svedoče reči zahvalnosti koje su se mogle čuti od kineskih ambasadora u tim zemljama, kao i to da Peking sada želi da pokaže zahvalnost pružanjem pomoći kada je ona potrebna drugima.
Fon der Lajen: „...mnogi su mislili prvo samo na sebe“
No svi ti aspekti padaju u drugi plan zbog odluka i grešaka EU s početka krize koje su bile presudne za formiranje javnog mišljenja, a koje je priznala i sama predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, kada je rekla: „Kada su Evropljani zaista morali da budu jedni za druge, mnogi su mislili prvo na sebe“. I tako se, u sred katastrofalne krize, stvorio prazan prostor u koji uskočili drugi: prvo su pružili pomoć, a onda i poene prikupili za sebe.
I zbog toga nije pitanje: Šta je nama „naša“ Kina dala? Već konstantacija glasi: To je nama „naša“ EU dala da imamo Peking (i kompaniju) za pomagače? Ili ako baš hoćete drastično: i „kopernikanske obrte“.