1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Šta donose sankcije protiv Irana?

22. maj 2018.

Vašington preti Iranu „najtežim sankcijama u istoriji“, kako je to rekao državni sekretar SAD Majk Pompeo. Američka administracija pri svemu tome krši dva značajna obeležja uspešnih sankcija.

https://p.dw.com/p/2y5HQ
Foto: Getty Images/AFP/S. Loeb

Još 432. godine pre modernog računanja vremena, grčki državnik Perikle navodno je pokušao da izvrši pritisak pomoću ekonomskih sankcija. Otprilike toliko je stara i svađa oko pitanja da li su sankcije dobro sredstvo kako bi se vlada neke zemlje prinudila na to da promeni svoje ponašanje.

Geri Hafbauer i njegove kolege sa Instituta za međunarodnu ekonomiju Peterson (PIIE) u SAD su od 1990-ih godina sastavljali sveobuhvatnu bazu podataka i podrobnije istražili oko 200 slučajeva. Oni sežu od Prvog svetskog rata, pa do početka ovog veka.

„Pritom su došli do zaključka da je otprilike jedna trećina svih sankcija delotvorna po pitanju promene ponašanja“, kaže Kristijan fon fon Zest. On vodi istraživačko odeljenje „Mir i bezbednost“ pri hamburškom Institutu za globalne i regionalne studije Lajbnic (GIGA). „Ipak, taj procenat je sporan. Drugi naučnici smatraju da je to mnogo manje, samo oko pet odsto.“

Šta je cilj?

Upravo u slučajevima kada se istovremeno primenjuje i vojni pritisak, često nije jasno koliki udeo sankcije imaju u promeni ponašanja. Usto se mora imati u vidu i da sankcije mogu imati različite ciljeve: nekada je to želja da se promeni ponašanje, nekada se želi da e ograniči manevarski prostor neke zemlje, a nekada su neka vrsta kazne za kršenje globalnih normi. Kao sigurno može da važi to da su sankcije protiv demokratija delotvornije, nego protiv autokratskih režima. „Jer u demokratijama ima više kanala preko kojih stanovništvo izražava svoje nezadovoljstvo i tako može da vrši pritisak na sopstvenu vladu“, kaže Fon Zest.

Uprkos svim nejasnoćama oko toga mogu li se sankcijama postići politički ciljevi, one su itekako odgovarajuće sredstvo da se nekoj zemlji ekonomski naškodi. Kuba i Severna Koreja su za to dobri primeri – ali je u tim slučajevima promena ponašanja izostala. Drugačije je u Iranu: nakon sankcija SAD 2010. i Evropske unije 2012. godine, izvoz nafte drastično je pao, a ekonomski efekat te zemlja za trećinu. Ipak, pitanje je da li je to bio razlog zašto je 2015. konačno došlo do dogovora u sporu oko nuklearnog programa?

Uzrok i posledica

„Nijedna zemlja nikad ne bi rekla: ’Mi smo zbog sankcija prisiljeni na to da delujemo ovako.’ Uvek će to drukčije biti obrazloženo“, kaže Kristofer Daze, politikolog sa univerziteta u Frankfurtu i član upravnog odbora Hesenske fondacije za mirovna i istraživanja konflikata (HSFK). „Zbog toga je vrlo teško razjasniti tačne efekte sankcija.“ Daze čak sumnja u to da se, kada se u pitanju mere koje su SAD najavile protiv Irana, uopšte radi o sankcijama u užem smislu. „Sankcije su u stvari troškovi koji se natovare nekom akteru, zato što je on prekršio neku globalnu normu“, kaže Daze. „Ali Iran se pridržavao sporazuma o nuklearnom programu – i to bi sada trebalo kazniti?“

Atomabkommen mit dem Iran unterschrieben
Slavlje na ulicama Teherana nakon potpisivanja sporazuma 2015.Foto: picture-alliance/dpa/A. Taherkenareh

Predsednik SAD Donald Tramp Iranu prebacuje da pomaže terorizam i destabilizuje Bliski istok. „Naravno da se može pokušati da se reaguje na to ponašanje, pa i sankcijama“, kaže Daze. „Ali raskinuti sporazum koji je sklopljen sa sasvim drugom svrhom – nuklearnim programom – to čak nije ni diskutabilno.“

Trampova greška?

Tramp time krši dva značajna obeležja uspešnih sankcija. S jedne strane, on meša različite ciljeve sankcija. A ako Iranu nije jasno kada će sankcije biti povučene, „onda je podsticajno dejstvo nisko“, ukazuje Kristijan fon Zest sa GIGA-instituta. S druge strane, on naglašava da je za delotvorne sankcije važno da „postoji jedan, jedinstven front sankcija i da zemlje koje sankcionišu ne bi smele da budu podeljene.“

Ostaje otvoreno da li će Trampu poći za rukom da kroz ekonomski pritisak sastavi nekakav novi „front sankcija“. Daze, međutim, smatra da je moguće da Tramp s tim ne uspe. „Evropska unija u spoljnopolitičkim i bezbednosnopolitičkim pitanjima nikada nije bila tako jedinstvena kao sada“, kaže on i dodaje da je to za EU sada prilika da sagleda nove mogućnosti kooperacije.

Sve to deluje kao greška predsednika SAD, ali „ne radi se u ovom slučaju samo o Iranu“, kaže Daze. Trampu su, dodaje, važni i unutašnjepolitički ciljevi, odnosno to kako da se prezentira američkim biračima. Radi se o uverljivosti, o sprovođenju njegove volje i mogućnosti da nastupi kao jak muškarac.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android