Šofer koji se ne umara i ne rizikuje

Ovaj zdepasti crno-sivi sportski automobil pomalo podseća na auto iz serije Knight Rider. To je akcioni TV-format iz osamdesetih godina s autom-robotom koji govori. Tada je to bila naučna fantastika, vizija budućnosti, a to je otprilike naše sadašnje vreme. Bez obzira na to što nas već sad u autu živciraju razni glasovi – navigacioni sistem koji javlja o zastojima, asistenti za parkiranje, automatika za držanje voznog traka – sve više napreduju sistemi za automatsku vožnju. I sad dolazi ovaj Audi RS7, od milošte nazvan Robi. On bi na trkačkoj stazi Kasteljoli kod Barcelone trebalo da pokaže u kakvim ekstremnim situacijama autopilot može da preuzme kontrolu nad vozilom.

„To je vrlo raznolika staza, vrlo dinamična i s velikim visinskim razlikama“, kaže Markus Hofman pokazujući rukom u smeru brežuljaka obasjanih blagim jesenjim suncem. Ovaj plavokosi muškarac od tridesetak godina je vozač trka i radi u odeljenju za tehnički razvoj u Audiju. „Ja sam sigurnosni vozač u Robiju.“ Prilazimo autu i sedamo na crna kožna sedišta. On na mesto vozača. Zatvaramo vrata, vežemo pojaseve, krećemo. Prve metre Hofman upravlja autom, dok ne izađemo na trkalište. Tamo zaustavlja auto na jednoj od belih oznaka za start i gasi ga. „Sad prebacujem šalter i auto zna da stvarno želim vožnju uz upravljanje autopilotom, pali se automatski i sprovodi sopstvenu proveru.“

Motor se ponovo oglašava glasnim brujanjem. U autu-robotu puno toga treba proveriti. Laserske senzore, precizan GPS, radarske i ultrazvučne senzore, pet kamera, uz svu elektroniku koja je ionako u tom modelu. Ispod zadnjeg sedišta auto ima računar velikoga kapaciteta kako bi mogao da obradi sve te podatke. U računaru su pohranjeni i svi podaci o stazi. Trajalo je oko sedam dana dok nije pronađena perfektna putanja, dok nisu izračunata sva ubrzanja i usporenja. Oglašava se dvostruko piiip, što znači da je sve u redu. Noge Markusa Hofmana nisu na papučicama, ruke drži opušteno na bedrima. U desnoj drži ergonomično oblikovanu srebrno-sivu ručicu na kojoj je jedno dugme. „Dok ga držim stisnuto, sistem zna da je sve u redu i da može ići dalje.“

I ide dalje. Odjednom 560 konjskih snaga kreću napred, moje telo se lepi za naslon i već je pred nama krivina. Hofman i dalje sedi opušteno kao da je u dnevnoj sobi. Ruke su mu u krilu, a desna noga ne bi više ni stigla do papučice za kočenje. Ali, Robi koči... snažno, i u preciznom luku skreće udesno, ubrzava na uzbrdici, a nakon levog zavoja ubrzava još više: 140, 160, 180, 200 na sat i na udaljenosti od pola uzdaha pojavljuje se ispred nas velika stena. Moj želudac se okreće, sav se grčim, staza je stvarno vrlo „raznolika“. A Hofman? On se smeška.

Upravljački kompjuter i ovaj zavoj savladava perfektno, prema planu, kao i ostatak staze. A to je upravo ono što on čini u svakoj probnoj vožnji, jamče njegovi tvorci. Svaki put vozi istom, optimizovanom linijom. Njemu se ne može odvratiti pažnja, on ne rizikuje, njegovi senzori nikad nisu umorni. On je ovom stazom jurio i po gustoj magli, kad piloti od krvi i mesa ne bi ni seli u auto. Vreme za koje Robi pređe stazu varira u području jedne sekunde, ali samo zbog uticaja različitih temperatura na gume ili vremenskih faktora.

Iskreno, najgore što se čoveku može dogoditi na mestu suvozača je kad tip za volanom želi da pokaže svoje sposobnosti. Osiguravajuća društva se već vesele budućnosti s autopilotima, jer očekuju manje sudara. Vožnja Robijem po stazi Kasteljoli je inscenacija koja bi trebalo da pokaže da se tehnici može verovati – i u ekstremnim situacijama. Strah u kostima vremenom popušta.

Audi, Dajmler, Tojota i brojni drugi proizvođači automobila su već pustili da auto-roboti voze stotine kilometara po Sjedinjenim Državama. Flota Guglovih auto-robota je prešla već više od milion kilometara, a da ni jedan od automobila nije izazvao pomena vrednu štetu. Ali, svi se još boje saobraćaja u gradu. Tu ljudi hodaju po putu, ne drže se propisa. Autopiloti sve to još moraju da nauče. A njihovi tvorci ih moraju još naučiti i šta učiniti u situaciji kad se sudar s čovekom više ne može izbeći.

U boksu na stazi Kasteljoli stoji Mikloš Kiš, stručnjak za razvoj u Audiju. On se brine oko osnova vožnje autopilotom u kompleksnoj okolini – u garaži, u saobraćaju. „Ako Robija vidite na cesti najpametnije je da mu se sklonite s puta“, savetuje on. Snaći se na trkalištu je relativno jednostavno uz poređenju s gradskim saobraćajem. „Moramo još puno toga da naučimo kad se radi o prepoznavanju situacija i namera drugih u saobraća“, kaže Kiš. Do tada je dobra strategija voziti defanzivno i u slučaju ozbiljne situacije oduzeti autu energiju. Nadajmo se da će kasnije svi automobili s autopilotom imati tako dobre keramičke kočnice kao Robi.