Prisilni savez protiv Janukoviča

Aleksandar Moisejenko (35) sedi u šatoru na velikom kijevskom bulevaru Hreščatik, nedaleko od Trga nezavisnosti. Ovo je kamp demonstranata. U šatoru su gomile donirane odeće, jakne, džemperi, pantalone – na minus dvadeset celzijusa sve dobro dođe. Na pomen Vitalija Klička obrve našeg sagovornika se spuštaju, zubi skoro škrguću. Jer Moisejenko nema lijepe riječi za glasovitog opozicionara, lidera proevropske partije UDAR. „Kličko nema šta da nam priča. Opozicija je dokazala svoju nesposobnost“, kaže ovaj informatičar iz Odese.

On je na čelu pokreta Zajednička stvar, grupe koja je prva pozvala na proteste nakon odluke predsednika Viktora Janukoviča da odbije Sporazum o pridruživanju sa EU. Moisejenko ne želi da priča o detaljima, ali kaže da je na ulicama stotinjak njegovih ljudi, pa i na mjestima gdje je bilo smrtonosnih sukoba sa policijom. Pokret je privukao pažnju kada je okupirao nekoliko administrativnih zgrada u Kijevu, uprkos upozorenjima Vitalija Klička da se tako samo može isprovocirati reakcija policije. Tek prije nekoliko dana su pripadnici Moisejenkovog pokreta istjerani iz zgrade Ministarstva poljoprivrede – potjerali su ih demonstranti iz nacionalističke stranke Sloboda.

Time je još jednom dokazano da čitava opozicija jeste protiv Janukoviča, ali da imaju različite metode i različite krajnje ciljeve. Osim tri velike partije – Kličkovog UDAR-a, Otadžbine zatočene bivše premijerke Julije Timošenko i desničarske Slobode – širom Ukrajine djeluju desetine manjih grupa od kojih su neke nastale baš tokom ovih protesta.

Desni ekstremisti – prvoborci

Ko želi da sazna više o malim grupama demonstranata, mora da dođe na njihov teren. Tako iz šatora idem pravo do Trga nezavisnosti gdje se na četvrtom spratu jedne sindikalne zgrade nalazi takozvani Štab nacionalnog otpora. Na jednim staklenim vratima naljepnica „Nazi only“ (Samo za naciste). U oba pravca hodnikom promiču maskirani mladići. Obrijane glave, martinke i dijelovi vojnih uniformi se podrazumijevaju. Jer, ovo je sada neka vrsta komandne prostorije grupe koja sebe naziva Desnim sektorom.

„Mi nismo organizacija niti partija, nego udruženje raznih grupa“, kaže Andrij Tarasenko, čovjek s bradom u ranim četrdesetim. Prije protesta je ovaj čovjek u desnom spektru bio poznat kao zamjenik šefa zloglasne desničarske organizacije Trozub. Kaže da sintagma „ekstremni desničari“ ne opisuje dobro njega i njegove drugove. „Mi smo nacionalisti. Nismo šovinisti ili fašisti“, priča Tarasenko. Demantuje glasine da je Desni sektor zapadnoukrajinska organizacija – kaže, polovina aktivista potiče sa istoka i govori ruski kao maternji jezik.

Crno-crvene zastave nacionalista uvijek se mogu vidjeti tamo gdje ima sukoba sa policijom. Tarasenko ne demantuje da su upravo njegovi ljudi bacali molotovljeve koktele i kamenice na žandarmeriju. Tvrdi, ima ih nekoliko stotina u Kijevu. Brojke su trenutno potpuno neprovjerive.

Teško je i pomisliti da momci koje srećemo u Štabu protestuju jer bi voljeli da vide Ukrajinu u Evropskoj uniji. Tarasenko objašnjava da je njima važno „otklanjanje okupatorskog režima“. Saradnju sa opozicijom ne isključuje, ali kaže da neće pristati na prestanak borbi sa policijom – dok se predsjednik ne povuče. Niko od posmatrača ne vjeruje da opozicija može da pacifikuje i ujedini razne pokrete, poput Desnog sektora ili Zajedničke stvari. Jer, prije svega, tri velike opozicione partije na svakom koraku pokazuju nejedinstvo.

Prema anketama je Vitalij Kličko zaista najomiljeniji opozicionar. Nada se da će biti zajednički kandidat opozicije u izbornoj trci protiv Janukoviča koja će uslijediti najkasnije sljedeće godine. Ali, i bivši ministar spoljnih poslova Arsenij Jazenjuk želi da se kandiduje, a to hoće i Oleh Tjahnibok koji vodi populističku Slobodu. Razlike su se ispoljile i kada je Janukovič iznenadno ponudio opoziciji da preuzme vladu. Dok je Kličko to odbio, Jazenjuk je najprije umjereno rekao da je „spreman da preuzmne odgovornost“, ali je suočen sa zvižducima mase kasnije reterirao.

Većina – normalnih

U izvještavanju svjetskih medija o kijevskim demonstracijama sudaraju se dvije oprečne interpretacije. Uključite li CNN, vidjećete izvještaje o proevropskim demonstrantima i nasilnoj policiji. Prebacite na Raša tudej, i vidite snage reda koje se bore sa zlim teroristima. Istina je da nacionalističkih ekstremista ima nekoliko hiljada, ali da je još mnogo više drugih i drugačijih. Grupe poput Demokratske alijanse – čiji se mladi aktivisti zalažu za demokratsku, evropsku Ukrajinu bez korupcije – teško mogu da budu glasnije od momaka obrijanih glava sa crno-crvenim zastavama.

Kada se nekih večeri na ulicama Kijeva okupe stotine hiljada ljudi, onda su to protesti nezadovoljnika, mahom srednjeg sloja građana koji nisu ni u jednoj partiji, samo znaju da ovako nije dobro. Recimo Vasil se bliži pedesetoj, došao je u Kijev sa zapada zemlje. Grije se pored zapaljenih guma na jednoj barikadi. „Ostaću ovdje dok ne bude novih izbora“, kaže ovaj čovjek koji nije ni u jednoj organizaciji, grupi ili partiji. Ili učenice Marija i Sofija, koje svrate do Majdana (Trga) nezavisnosti kada god mogu. Kada nacionalisti zagrme Slava Ukrajini, one se pridružuju otpozdravu Slava herojima. Nije im bitno, kažu, što su parole u osnovi nacionalističke – za njih su bitni ovi moderni heroji sa Majdana.

Autor: Roman Gončarenko / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Svetozar Savić