Grčka će možda propasti, ali evro neće

Nemojmo da se zavaravamo: onako kako sada stvari stoje, za nekoliko dana će evropska monetarna unija imati jednu članicu manje. Članica koja ima marginalno ekonomsko značenje ali ogromnu simboličnu snagu kada se govori o evropskim integracijama. Je li ovo kraj evra?

Rečenica: 'Ako propadne evro, propašće i Evropa' je teatralna, pretjerana i u stručnom smislu pogrešna - pa čak i ako dolazi iz usta kancelarke Merkel. Evro neće propasti sve do onog trenutka dok ga neko priznaje kao platežno sredstvo. A priznaju ga Amerikanci, Azija, Rusi, Brazilci i ostatak svijeta kao i prije - i to sa ili bez Grčke.

Ali, pitanje je da li je evro pogrešno konstruisan, jer privredno slabije zemlje gotovo neizbježno odvodi u propast. 'Mi kažemo da evru!' - mnogo prije njegovog uvođenja zagovarao je još sredinom 90-ih Savez njemačkih sindikata i moćni njemački sindikat IG Metal.

Tada sam trljao oči ne vjerujući. Zar sindikati nemaju ekonomiste? Znaju li oni uopšte da kada se odreknete nacionalne valute, da se odričete i oprobanog sredstva za devalvaciju? Zar ne znaju da se bez sopstvene valute na nacionalnom nivou može izvršiti devalvacija samo pritiskom na plate, smanjenjem radnih mjesta a oni koji ostaju moraju da rade duže.

A sada da to pojasnimo kao za studente prve godine ekonomije: Zemlja koja ima sopstvenu valutu i koja zapadne u ekonomske poteškoće može da pojeftini svoju valutu. To ima nekoliko prednosti: uvoz poskupi, što dovodi do disciplinovanja pri uvozu. A proizvodi za izvoz na svjetsko tržište budu jeftiniji. To jača međunarodnu konkurentnost zemlje. Često se zaboravlja da se istovremeno uvećavaju i direktne investicije, jer su u domaćoj valuti odjednom jeftinije.

Tada, sredinom devedesetih, pribojavao sam se da će zemlje na jugu Evrope upasti u velike ekonomske nevolje ako odustanu od svoje valute. Međutim, najprije se desilo nešto drugo. Od 1995. je bilo jasno koje će zemlje postati članice ekskluzivnog evropskog monetarnog kluba. Najprije su sve te zemlje nagrađene izuzetno niskim kamatama, pa su mogle da se još više zaduže. Tako je počela žurka na jugu – a u Njemačkoj se desilo nešto drugo. Sindikati su se odrekli borbe za veće plate, očuvanje radnih mjesta je imalo prioritet. Ekonomisti suvo konstatuju da je Njemačka deset godina interno smanjivala cijenu rada, pa se od evropskog bolesnika opet pretvorila u ekonomsku lokomotivu kontinenta. U međuvremenu upravo to Njemačkoj prigovaraju Amerikanci, Francuzi i Italijani, mada bi ti prigovori bili umjesniji da stižu iz drugih država.

Nemojte da se zavaravamo. Sve ukazuje na to da će Evropska monetarna unija za koji dan imati jednog člana manje, i to ölana koji je od marginalnog ekonomskog značaja, tako da to neće ugroziti uspjeh evrozone. To će tako ostati, koliko god bilo gorko za grčke građane.