Biciklisti iz Beograda u pohodu Srebrenici

Beograđanka Nina Đurđević-Filipović kaže da su ona, Eva Dinić i Vladimir Jevtić prošle godine učestvovali u Maršu mira i vidjevši bicikliste sa raznih strana došli na ideju da i oni pokušaju organizovati nešto slično iz Beograda. “Odlučili smo da prođemo biciklima kroz Srbiju i dođemo na komemoraciju u Potočare”, priča Nina.

Na pitanje: šta je cilj njihovog dolaska?, odgovara Vladimir Jevtić, nastavnik istorije iz Srebrenici susjedne Bajine Bašte: “Mi želimo da kažemo, da zločini, koje su počinile razne srpske vojske i paravojske na području bivše Jugoslavije, naročito u Bosni Hercegovini, nisu učinjeni u naše ime”.

On kaže da, iako je imao samo 13 godina, dobro se sjeća ratnih dana: “Bio sam na neki način svjedok prisustva raznih vojnih i paravojnih formacija koje su praktično sprovodile agresiju na Republiku Bosnu i Hercegovinu”.

Uvrede na putu za Srebrenicu

Srbiju je Međunaordni sud pravde u Hagu 2007. proglasio odgovornom za nesprečavanje genocida u Srebrenici. Učesnici ovog biciklističkog pohoda željeli su da podsjete stanovnike mjesta kroz koja su prošli upravo na ulogu Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini. Još jedna beograđanka, Nađa Duhaček, kaže da je tokom trodnevnog puta i 220 kilometara provedenih na biciklu razmišljala o onome što su doživjeli ljudi u Srebrenici i da je posebno dirnuta toplim dočekom.

“Moj najveći utisak je zapravo i ta neka velikodušnost ljudi odavde koji nas dočekuju otvorenih ruku”, kaže Nađa Duhaček.

Tim prije što su od starta biciklisti iz Beograda doživljavali neprijatnosti.

“Na putu od Beograda, u Šapcu i Loznici, susretali smo se sa ljudima koji su jako glasno izražavali svoje neslaganje sa ovim našim dolaskom i još više simbolikom koju on znači. Vrhunac uvreda doživjeli smo u Bratuncu”, kaže Nađa.

Sve je to ipak blijedo u poređenju sa onim kako su nas ljudi dočekali u Bratuncu i koliko su bili neprijatni. “I onda nekoliko stotina metara dalje ljudi počinju da nas tapšu, da nam govore hvala. Onda više nisam ni bila umorna”, ističe Nađa.

Na naše pitanje koliko prosječni građanin Srbije zna o tome što se desilo u Srebrenici, Nina Đurđević-Filipović kaže: “Moj utisak je da ne žele da gledaju na to, da ne žele da pričaju o tome, ne žele prosto da se suočavaju sa time”.

Mediji u Srbiji šute

“O tome najbolje svjedoči i odnos medija prema nama”, kaže Nađa Duhaček i dodaje: “Niko nije prenio ništa o našem dolasku. Svi koji su nešto o nama objavili su mediji iz regiona, prije svega iz Bosne ili su svjetski mediji koji o tome izvještavaju”.

“Građani Srbije nemaju pravo da ćute pred onim što se desilo, naročito onim u BiH”, kaže Vladimir Jevtić i nastavlja: “Ukoliko neko ne kaže vrlo jasno da to nije učinjeno u njegovo ime, zapravo jeste, ako ne saučesnik, onda je neko ko je na neki način odgovoran”.

Suočavanje sa prošlošću – osnov za budućnost

Jevtić za kraj poručuje da ozbiljnog pomirenja među narodima ne može biti i da se zlo može ponoviti ako se ne suočimo sa istinom.

“Ukoliko se stvari guraju pod tepih one će eskalirati u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Mi ako hoćemo da gradimo neke zdrave odnose u regionu, moramo se prosto suočiti sa svim onim što je činjeno u naše ime na prostorima biše Jugoslavije tokom devedesetih godina”, kaže Vladimir Jevtić.

Autor: Marinko Sekulić

Odgovorni urednik: Mehmed Smajić